Home Aikido teme


 

Iako je aikido relativno nov u svetu borilačkih veština, on je nasleđe bogatog kulturnog i filozofskog porekla. Aikido je stvorio Morihej Uešiba (1883-1969) u Japanu.

Pre nego što je stvorio aikido, Uešiba je opsežno trenirao nekoliko različitih formi džudžicu, kao i borbu mačem i kopljem. Posvetivši se i proučavanju religije izgradio je učenje o opštoj harmoniji i društvu.

 



Sjedinjavajući ove principe sa svojom borilačkom veštinom, Uešiba je neke aspekte aikida razvio u skladu sa svojim filozofskim i religioznim učenjem.

Naziv Aikido nastao je od tri japanske reči:

AI( Description: kanji3.gif (1453 bytes)) KI( Description: kanji5.gif (335 bytes)) DO( Description: http://www.aikido.org.rs/Oaikiducenter_clip_image006.gif) , koje mogu biti prevedene kao put postizanja harmonije sa kijem Univerzuma. Ki se u svome najjednostavnijem tumačenju može označiti kao „praenergija“ kojom je ispunjeno sve oko nas i mi sami. Ravnoteža i tok te energije u našem telu i njena razmena sa prirodom određuje naše psihofizičko stanje i zdravlje. U borilačkom smislu, kroz tehnike aikida, ovaj princip harmoničnosti ogleda se u ideji da se uklopimo u napad i da energiju napadača iskoristimo za odbranu. Primena ovog i svih ostalih principa na kojima se zasniva aikido može se spoznati jedino na treninzima.

 

Današnji aikido ima svoje korene u ratnoj veštini jedne od najstarijih japanskih feudalnih porodica, Minamoto Takeda. Smatra se da je princ Teijun, šesti sin cara Seive (850-880), izmislio veštinu borenja pod nazivom aiki džucu. Preko prinčevog sina Cunemota veština je preneta do sledeće generacije Minamoto. Ovu veštinu dalje usavršava Šinra Saburo Jošimicu, veliki general i strateg, mlađi brat Jošija Minamota, takođe ratnika. Njegovi sinovi se razvijaju u poznate borce, dodajući nove elemente i tehnike i prilagođavajući ih tada poznatim hladnim oružjima. Drugi Jošimicuov sin Jošikijo, živeo je u dvorcu Takeda u pokrajini Kai.

 

U epohi kamakura (1185-1336), rađa se samuraj i tokom narednih vekova, svaki klan razvija specifične škole borenja, koje su pohađali samuraji. U Japan dolazi i veliki broj učitelja iz Kine. Javlja se i veliki broj škola mačevanja i džudžice. Sve veštine su tokom narednih vekova bile najstrože čuvane tajne i odavanje tehnika škole, nekome van klana, kažnjavalo se najstrožijom kaznom, smrću. Veliki deo efikasnosti i moći drevnih škola džudžice, bio je upravo u tajnosti tehnika.

         

Description: http://www.aikido.org.rs/images/samuraj_1.jpg

 

Epoha sengoku (1467 - 1600), donosi stogodišnji rat koji je opustošio Japan i u tom periodu se u praksi usavršavaju mnoge tehnike džudžice. Krajem ove ere, dolazi do opadanja moći porodice Takeda i glava porodice Kunicugu, 1574 god. premešta dvorac iz Takede u Aizu. Borilačke tehnike, koje je preneo svojim naslednicima, bile su poznate po nazivu, aizu todome veština. Početkom edo perioda (1600-1867), završava se epoha ratova i počinje epoha mira, a Japan se ujedinjuje pod Tokugava šogunatom.
U tom periodu Takeda klan iz Aize, svoju veštinu čuva i usavršava u potpunoj tajnosti, sve do meiji perioda 1868. godine. Tada Japan izlazi iz vekovne izolacije i, pod zapadnim uticajem, ukida se feudalni sistem. Na novo doba mnogi samuraji nisu mogli da se priviknu, jer više nije bilo ratova, a vatreno oružje je potisnulo hladno.



 Izvor: Srpska Aikido Federacija